Sreda, SEPTEMBAR 20, 2017
   
Text Size

ZAŠTO SU NEOPHODNI PROIZVODI TIENSA

ZAŠTO PROIZVODI TIENS

Danas se u celom svetu povećava udeo obogaćene hrane. Proizvodi Tiensa zadovoljavaju sve međunarodne standarde za dodatke ishrani. Pored medjunarodnih sertifikata, poseduju i sertifikate svih 190 zemalja u kojima su pravno prisutni. Usmereni su na rešavanje mnogih problema ishrane konkretnih grupa ljudi, odgovaraju naučnim racionalnim receptima i polaze od principa trofologije. Zato predstavljaju idealne proizvode za obezbeđivanje uravnotežene ishrane.

Neophodnost primene i korišćenje dodataka ishrani su navedeni u tekstu koji sledi.

Način života skoro 50% određuje čovekovo zdravlje. Među svim faktorima koji određuju svakodnevni način života, ishrani pripada centralna uloga. Namirnice, njihova priprema i samo konzumiranje hrane predstavljaju najvažnije komponente čovekovog načina života koje u najvećoj meri određuju zdravlje, kvalitet i dužinu života.

Ishrana, koja predstavlja najvažniju fiziološku potrebu organizma, određuje endoekologiju, homeostazu (stalnost unutrašnje sredine) i normalan tok procesa razmene materija, koji čine osnovu života. Hrana je suština tih procesa, najvažniji izvor i regulator.

Naš život zavisi od hrane. Hrana nam je potrebna za izgradnju ćelija, tkiva, organa. Zahvaljujući unošenju belančevina, masti, ugljenih hidrata, vitamina i mikroelemenata odvijaju se energetski procesi.

Reklo bi se da tako moćan faktor, koji utiče na zdravlje, medicina mora da iskoristi. Ali, u stvarnosti se bolesnici susreću sa generalizovanim razmišljanjima lekara, često pogrešnim, u vezi sa pitanjima ishrane i skoro isto takvim generalizovanim preporukama za izvesna ograničenja kod ovog ili onog oboljenja. Dijeta u sistemu lečenja ostaje primitivna i sporedna, iako bi morala biti ravnopravna sa medikamentnim i hirurškim metodom lečenja, a ponekad i najvažnije sredstvo.

Osim toga, reklame u sredstvima javnog informisanja i medicinska literatura nude veliki broj kontradiktornih dijeta, često štetnih, što je dobilo i svoje ime – fadizam.

Ljudski organizam se postepeno obnavlja. Svakoga trena osnovne strukture organizma se troše i bivaju zamenjene novim tkivima i biohemijskim komponentama. Oko 95% tela se na taj način u potpunosti obnovi za pet godina. Izvorni materijal koji naše telo koristi da bi se obnovilo, skoro isključivo se unosi preko hrane. To znači da se telo uglavnom sastoji od onog što smo pojeli.

Slabljenje energije i vitalne snage je ono na šta se najčešće žali savremeni čovek. Za mnoge ljude u toku dana dolazi do perioda izraženog slabljenja snage. Taj sniženi novo energije je u stvari tesno povezan sa ishranom. Birajući najbolje „gorivo“ za svoj organizam možemo znatno da povisimo energetski nivo i učinimo da se osećamo bolje.

Svaka bolest predstavlja poremećaj funkcija čitavog organizma, što zahteva adekvatno delovanje na čitav organizam. Pre svega je potrebno obratiti pažnju na pitanje izbalansirane, kompletne i svesne ishrane, kretanje, primenu biološki aktivnih materija (nutriceutika, parafarmaceutika, zubiotika) koji kvalitativno dopunjuju ishranu i povećavaju ukupnu rezistentnost organizma.

Na osnovu praktičnog iskustva došlo se do čvrstog uverenja da su praktično sve promene zdravstvenog stanja savremenog čoveka direktno vezane sa ishranu i zato se bitni i dugotrajni rezultati lečenja najskupljim medikamentima, aparatima, isceliteljskim i dr. metodima ne mogu dobiti bez korekcije programa ishrane u zavisnosti od godina, konstitucije, simptoma ili sindroma disbalansa. Štaviše,  nekada je dovoljno promeniti režim ishrane da bi se regulisali određeni poremećaji.

Lekari istočne medicine glavnu pažnju posvećuju ishrani.

Sistem dijetetske ishrane sa pozicija istočne medicine ima dva značaja:

1)  dovoljna količina kalorija i hranljivih materija;

2)  fiziološka ravnoteža između različitih hranljivih materija u cilju jačanja zdravlja i prevencije hroničnih oboljenja.

 

 

 

Tehnički progres je uneo korenite promene kako u način života, tako i u strukturu ljudske ishrane. Namirnice, prvenstveno meso i životinjske masnoće, pri pravilnoj ishrani moraju ići u drugi plan, jer u suprotnom počinje da se oseća veliki nedostatak drugih za organizam izuzetno neophodnih biološki aktivnih materija koje su u velikoj meri sadržane u namirnicama biljnog porekla. To su vitamini, makro i mikroelementi, organske kiseline, fitoncidi i ček pektinske materije, celulozna vlakna (koja su ranije smatrana balastnim materijama) itd

Ali, konzumiranje mesa i masnoća među stanovništvom razvijenih zemalja raste iz godine u godinu. Prema podacima američkih lekara konzumiranje masnoća u SAD povećalo se od 1910 godine u proseku za 31%, a potrošnja ugljenih hidrata se smanjila za 43%. Danas prosečni Amerikanac unosi 70% belančevina životinjskog porekla, dok je početkom XX veka više od polovine belančevina koje se konzumiraju sa hranom bilo biljnog porekla. Preko 60% kalorija potiče od masnoća i rafinisanog šećera, a samo 20% od povrća, integralne pšenice i voća.

U periodu od 1961. do 1980. god. potrošnje mesa u Japanu povećana je za 598%, Izraelu za 468%, a uz Španiji za 234%.

Argentina i SAD su vodeće zemlje u potrošnji mesa po glavi stanovnika, a najveće promene u potrošnji mesa dogodile su se u zemljama kao što su Izrael i Japan.

Utvrđeno je da je u savremenom društvu sa niskim dohotkom po glavi stanovnika posebno veliko učešće ugljenih hidrata kao izvora energije u ljudskoj ishrani. U većini zemalja u razvoju do 75% energetskih potreba u ishrani stanovništva praktično se zadovoljava ugljenim hidratima, dok u razvijenim zemljama taj procenat iznosi manje od 50%.

Kako pokazuju statistička i klinička ispitivanja, ako se prema belančevinama, masnoćama i ugljenim hidratima svakodnevna ishrana savremenog čoveka nalazi u normali, po strukturi i količini vitalno važnih elemenata (makro i mikroelemenata), vitamina i drugih fiziološki aktivnih materija koje se nalaze u biljkama značajno su daleko od normale. Eto zašto su hipovitaminoze, mikroelementoze i atomovitoze danas postale česti pratioci većine ljudi.

Jedno od značajnih dostignuća XX veka, po mišljenju mnogih stručnjaka koji se bave pitanjima ishrane, predstavlja razrada i početak uvođenja koncepta „probiotici i funkcionalna ishrana“ u svakodnevni život.

Probiotici su mikroorganizmi i materije mikrobnog ili drugog porekla, uključujući makro i mikroelemente, koji povoljno utiču na funkcionisanje mikroflore čoveka i koji pomažu njegovom boljem adaptiranju na spoljašnju sredinu i u konkretnoj ekološkoj situaciji.

Mikroflora čoveka aktivno učestvuje u procesima razmene minerala. Mikroorganizmi sistema za varenje igraju važnu ulogu u regulisanju apsorbovanja i izbacivanja hemijskih elemenata kao što si Na, K, Ca, Mg, P, Cl, Fe, Zn, Mn, Se, Si. S druge strane, stanje mikroflore u sistemu organa za varenje u znatnoj meri zavisi od toga da li se sa hranom unose hemijski elementi. U prvom redu, međusobni pozitivan uticaj imaju mikroelementi i bifido, laktobakterije. Dobro je poznato da se brzina rasta i akumuliranja biomase raznih bakterija menja u zavisnosti od kvantitativnog sadržaja Fe, Zn u drugih elemenata u sredini u kojoj se kultivišu.

Svojevrsni oblik probiotika predstavljaju namirnice funkcionalne ishrane. Za razliku od probiotika oni u organizam čoveka ne dospevaju u obliku preparata ili biološki aktivnog dodatka hrani (tablete, kapsule i sl.), već kao klasična namirnica. Osim toga, koncentracija aktivnog principa u probioticima je previsoka i zato se oni prepisuju samo na određeno vreme, dok su u namirnicama funkcionalne ishrane te koncentracije blizu fizioloških i zato se takve namirnice mogu konzumirati u dužem periodu. U najskorije vreme će, po mišljenju stručnjaka u oblasti prehrambenih tehnologija, najperspektivnije biti pripremanje namirnica na bazi minerala i mikroelemenata, živih mikroorganizama ljudskog porekla, prehrambenih bioloških belančevina, ugljenih hidrata, serumskih belančevina i antioksidanasa biljnog porekla.

Bioticima se nazivaju hemijske materije spoljnog porekla koje ulaze u biohemijske strukture i sistema organa i koje ne samo da učestvuju u fiziološkim procesima, već ih i normalizuju, povećavaju otpornost organizma na delovanje štetnih agenasa, obavezno nastupajući u ulozi bioloških katalizatora.

U biotike možemo svrstati mikroelemente i vitamine, a u određenim slučajevima i neke makroelemente (na primer gvožđe, kalcijum, sumpor).

U poslednje vreme se koristi novi termin – atomoviti, t.j. atomi života.

Prema anatomsko-fiziološkim svojstvima dele se na:

a) atomoviti strukturni, koji u organizmu igraju ulogu gradivnog plastičnog materijala: kalcijum, fosfor, ugljenik, vodonik, azot, natrijum, kalijum, magnezijum, hlor, kiseonik, silicijum, stroncijum.

b) atomoviti koji neposredno učestvuju u biohemijskim procesima razmene materija.

U ovoj podgrupi treba izdvojiti:

– atomovite koji ulaze u strukturu enzima, pigmenata i vitamina: bakar, cink, mangan, stroncijum, silicijum, kobalt, selen – koje treba nazivati biokatalitičkim;

– atomovite koji ulaze u strukturu hormona: jod, hrom, flour, brom – koji se nazivaju endokrini;

– atomoviti koji učestvuju u stvaranju krvi i svojstveni su ćelijama retikularno-endotelnog sistema (RES): gvožđe, bakar, arsenik – hematoatomoviti.

Svi patološki procesi koji se javljaju kao posledica nedostatka, viška ili disbalansa makro i mikroelemenata nazivaju se mikroelementoze.

U korigovanju nedostatka vitamina i mineralnih materija vodeća uloga pripada svežoj biljnoj hrani: plodovima, cvetovima i lišću, korenju i gomoljima kako gajenih, tako i divljih biljaka. Utvrđeno je da divlje biljke ne zaostaju za svojom gajenom sabraćom po sadržaju nezamenljivih hranljivih i fiziološki aktivnih materija kao što su vitamini, makro i mikroelementi, amino-kiseline, polinezasićene masne kiseline, ugljeni hidrati, kao i organske kiseline, bioflavonoidi, fitoncidi.

U savremenom industrijskom društvu oseća se veliki nedostatak biljne hrane.

U SAD-u je od 1964. do 1974. došlo do smanjenog unosa celuloznih vlakana za 42%. Smanjeno konzumiranje celuloznih vlakana je povezano sa smanjenim konzumiranjem biljne hrane.

Razvoj prehrambene industrije i tehnologije doprineo tome da se iz namirnica odstrane za čoveka najvažnije prehrambene i regulacione materije.

Teško je objasniti namerno i rašireno rafinisanje sirovih namirnica što ima nepovoljne posledice po zdravlje stanovništva, pošto se pri tome iz namirnica odstranjuju ili se u njima uništava većina dragocenih mikronutrijenata.

Kao posledica denaturizacije namirnica, tj. raznoraznih prečišćavanja, destilacija, rafiniranja, iz prirodne namirnice se odstranjuju mnoge korisne materije. Kao primer možemo navesti običan rafinisani šećer koji se od dragocene namirnice pretvorio i „belu smrt“ za čoveka. Njegov hemijski sastav je promenjen, pa prema tome promenjeno mu je i fiziološko delovanje na organizam. Poznato je da se u neprečišćenom žutom šećeru, pored saharoze (čija količina u šećernoj repi dostiže 25%, a u šećernoj trsci 18%), nalaze i drugi ugljeni hidrati – arabinoza, rafinoza.

Uočena je izvesna razlika u fiziološkom delovanju prečišćenog i neprečišćenog šećera.

Neprečišćeni, žuti ili smeđi šećer, koji sadrži pobrojane materije, ima svojstva koja su pozitivna za organizam: jača celokupni organizam, ima antidijabetsko, antiaterosklerotičko, diuretičko, antiinflamatorno delovanje, snižava krvni pritisak, reguliše metabolizam ugljenih hidrata i masti, smanjuje mogućnost pojave zubnog karijesa.

Primer sa rafinisanim šećerom kao pojava denaturizacije prirodnih namirnica nije usamljen. Nešto slično se događa i sa hlebom pečenim od „beživotnog“ belog brašna koji u je eksperimentu na miševima i pacovima koji su ga konzumirali u dugom vremenskom periodu izazivao rast malignih tumora. Ozbiljne negativne posledice konzumiranja visokoprečišćenih  alkoholnih proizvoda – alkohola i rakije – u velikoj meri zavisi od visokog stepena njihovog prečišćavanja i veličine doze koja se konzumira.

Rafiniranje biljnih prehrambenih ulja takođe je dovelo do obezvređivanja namirnica s tačke gledišta sadržaja biološki aktivnih materija.

Vrednost namirnica se u izvesnoj meri gubi prilikom nepravilne prerade i konzervacije.

U procesu termičke obrade prosečno se gubi 10% energetske vrednosti namirnica, do 60% vitamina C, 20-30% vitamina grupe B, do 49% vitamina A, gubitak kalcijuma iznosi do 15%, a gvožđa 20%.

Na taj način količina energije koja se faktički troši iznosi oko 2400 kcal na dan, što se nalazi u okviru preporučenih veličina, ali potreba za vitaminom A zadovoljava se 66%, za vitaminom B2 75%, za askorbinskom kiselinom 50%, kalcijumom 60-70%.

Postoji još jedan važan izvor „zagađenja“ namirnica – dodavanje u njih (radi konzerviranja, za poboljšanje ukuca, boje itd.) mnoštva sintetičkih hemijskih jedinjenje čije negativno delovanje na organizam često nije do kraja proučeno. Na primer, u SAD-u je dozvoljeno do 1000 hemijskih aditiva samo kod bezalkoholnih napitaka kao što su Koka-kola ili Pepsi-kola.

Profesor B. Rubenčik u knjizi „Ishrana, kancerogene materije i rak“ piše: „Među veštačkim dodacima koji sprečavaju kvarenje ili koji poboljšavaju kvalitet i obezbeđuju čuvanje namirnica, kancerogena aktivnost je otkrivena kod nekih boja, dodataka za aromu i  ukus i antibiotika. Kancerogene materije mogu nastajati u namirnicama prilikom različitih načina tehnološke obrade – dimljenja, pečenja, sušenja. Zato je eliminisanje kancerogenih materija iz hrane čoveka jedan od najvažnijih puteva za  prevenciju raka

Čak i takav, naizgled, savršeno neškodljivi način denaturisanja biljnih namirnica, kao što je potpuno ili delimično odstranjivanje celuloznih vlakana koja se u njima nalaze u prirodnom obliku, preti da ima ozbiljne posledice za organizam (oboljenja sistema organa za varenje, poremećaj metabolizma, ateroskleroza).

Razvoj civilizacije je takođe doveo do toga da su mnogi minerali praktično nestali iz tla. To znači da te materije preko biljaka ne dospevaju u organizam. Koncentracija mineralnih elemenata u biljkama postepeno se smanjuje. Sadržaj gvožđa u voću u SAD-u je smanjen za 57%, magnezijuma za 35%, kalcijuma u zelenom povrću za 46,4%. Kupus je izgubio 85% kalcijuma, pšenica 46%.

Kao posledica toga, nedostatak kalcijuma u dnevnoj ishrani stanovništva evropskih zemalja iznosi 10-30% od preporučene norme.

Za strukturu i svojstva namirnica u ekonomski razvijenim zemljama karakteristično je:

  • prekomerno potrošnje energije;
  • prezasićenost životinjskim masnoćama i brzim ugljenim hidratima;
  • nedostatak polinezasićenih masnoća, integralnih belančevina, većine vitamina, makro i mikroelemenata, dijetetskih vlakana;
  • visoki stepen rafiniranja;
  • prezasićenost aditivima (sredstva za dizanje testa, boje, arome, konzervansi);
  • gajenje kultura na ispošćenom zemljištu i zemljištu zasićenom otrovnim hemikalijama, nitratima;
  • podgrevanje u mikrotalasnim pećnicama, zamrzavanje.

Ishrana savremenog čoveka nije u stanju da zadovolji potrebe našeg organizma za mnogim biološki aktivnim materijama: vitaminima, mikroelementima, antioksidansima, dijetetskim vlaknima, flavonoidima, fenolnim jedinjenjima, masnoćama, amino-kiselinama i drugim životno važnim komponentama i više je karakteriše obilnost nego raznovrsnost.

Danas se u celom svetu povećava udeo obogaćene hrane. Proizvodi marke Tjanši zadovoljavaju međunarodne standarde za lekovite proizvode. Uz to, oni su usmereni na rešavanje mnogih problema ishrane konkretnih grupa ljudi, odgovaraju naučnim racionalnim receptima i polaze od principa trofologije. Zato oni predstavljaju idealnu obogaćenu hranu za obezbeđivanje uravnotežene ishrane.

004_tiens_tianshi_srbija.gif

NOVA ISKUSTVA KORISNIKA

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8

MUDROSTI DALEKOG ISTOKA

  • Bar sedam puta proveri pre nego što počneš da sumnjaš u nekoga.
  • Preterana iskrenost se često graniči sa glupošću.
  • Bogatstvo će biti uvek prisutno u kuću punoj smeha.
  • Čak i majmuni mogu da padnu sa drveta.
  • Hladan čaj i pirinač se mogu podneti; ono što se ne može podneti su hladan pogled i grube reči.
  • Ako žena nešto želi, popet će se na planinu da to i dobije.
  • Zemlja se uvek stvrdne posle kiše.
  • Najdublje reke teku tiho.